sreda, 28 jun 2017 23:05

ŽENSKI KUTAK: Mojih 5 minuta #56

Kažu da kada si na važnim raskrsnicama u životu, često nećeš videti znakove kuda kreneš.

Nema ih, a preko su ti potrebni.

Postojiš samo ti i putevi koji ne znaš kuda vode.  

U trenicima kada je je potrebno da odlučiš da li da poslušaš glavu ili srce, svi reagujemo različito.

Nekima tutnji glava od bujice pitanja, nekima podrhtavaju kolena, a neki mnogo ne razmišljaju već samo zakorače u nepoznato sa srećom pod miškom.

A neki, pak, stoje ukopani, panično tražeći, bar neki trag, znak, gde da se denu.

Blago onima kojima su glava i srce pomireni! Oni imaju samo jedan put pred sobom.

Ja, kada me pritisne osećaj da je vreme da odaberem "pismo" ili "glava", nazujem skitarke i zaputim se na ulice našeg voljenog grada.

Da se razumemo, mnogi mu nalazimo mane, ali ja u njemu pronalazim i odgovore. I neka priča ko šta hoće, ali za mene Pančevo je najlepši, najveći i najsvetliji grad na svetu.

Kada me zasvrbe tabani i zagolicaju problemi, često krenem duž Stevana Šupljikca prema Narodnoj bašti.

Šibaju automobili pored mene, sumanuto jure, a ja samo nogu pred nogu i posmatram.

Posmatram prizemne kuće u toj ulici. Tako su tople i vesele. Nekako me podsećaju na detinjstvo.

Gledam Isidorinu školu i teren u dvorištu pun dece. Tu sam završila prvi razred. 

Eh, kad je to bilo!

Vreme, zaista, neumorno leti i ne pita te da li ćeš sa njim!

I tako, prolazim pored Tesle, pitome i svoje i dolazim do Bavaništanskog puta. 

Obavezno zastanem da se oslušnem. Da li ću pravo, ipak, ili da skrenem i nastavim kroz Pajinu?

Kako se sada zove? Miloša Obilića?

Ma, za mene je Pajina, doveka i prva asocijacija na dispanzer, injekcije i Romkinju koja je ispred na prostirci prodavala igračke za hrabru dečicu.

Odlučujem da produžim pravo, nek' ide život.

Automobili i dalje nesmetano jurcaju pored mene, sce brže lupa od brzog koraka, a odgovori za kojima sam pošla, taman na domaku, nestaju pred brujanjem gužve onog nesretnog Aviva.

Neka mi ne zamere oni koji vole pomodarski i modemski svet.

Ja,jednostavno, nisam dete betona, tržnih centara i shoping-a ( postoji srpska reč, znam, i sama se ježim upotrebe tuđica umesto srpskih reči, ako za njima nema potrebe. Međutim u ovom kontekstu reč kupovina ne bi na pravi način dočarala trend iliti modu, možda, čak, i životni stil, euforičnog kupovanja stvari.)

Volim park, Sokače, Kej, Njegoševu...

To su moja mesta. Tamo mi je srce.

U tom svom hodočašću često samo prođem pored Narodne bašte kroz Miloša Trebinjca i onda laganim korakom kroz Oslobođenja zaputim se domu.

Odgovore neretko ne nađem, barem ne na način na koji sam mislila da će mi poput lampice sinuti u glavi.

Razliju se po trotoarima mog malog grada i postanu nevažni.

Postani sitni naspram osećaja pripadnosti i ušuškanosti među ulicama mog Pančeva.

Dovoljno mi je da prošetam po vojvođanskoj varoši, spokojnoj i sigurnoj, da bih shvatila da će nekako na kraju sve, ipak, biti u redu.

Vreme, čuveno i nepobitno, radi za nas.

Sve dođe na svoje. Dovoljno je da si u svom rodnom gradu i blizu onih koje voliš.

Na raskrsnicama koje život znače često nema putokaza. Um i srce poznati su po svojoj zavadi, ali kud god da kreneš, stići ćeš tamo gde pripadaš!

Autor: Tijana Vasić

 

 

 

 

Read 2929 times

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.